Kako sam ga ja znao!

Miodraga Smiljanća-MIĆU sreo sam u Södertelju davne 1976 ili 77 godine na jednom seminaru LO-a za jugoslovene koji su imali neka zaduženja u sindikatima.

Jugosloveni, druga grupa po veličini, su bili značajni iz više razloga. I kao radna snaga i kao vredni radnici koji su uglavnom radili u industriji i pripadali LO-u.

Tako je pčcelo nase poznastvo. Kako smo imali sličnu pozadinu brzo smo se sprijateljili.

Posle par godina, mislim da je to bilo početkom 80-tih godina, na jednom Kongresu (kako se tada zvala Godišnja Skupština) tadašnjeg Saveza Jugoslovena u Ederförsu Mića bude izabran za Predsednika Saveza. Ja sam kao delegat „Sindjelića” tada bio izabran u Upravu Saveza. Sećam se da je tadašnji Savez bio u velikom dugu, ali kako je naš tadašnji Savez bio vrlo značajan, na tom Kongresu koji je trajao dva dana državni sekretar pri Ministarstvu za doseljenike Jonas Vidgren odobrio nam je dodatna sredstva od 300 000 kruna.

Mića je bio predsednik Saveza više godine uzastopno. Bio je mnogo cenjen kod švedskih vlasti i ustanova sa kojima je Saveza saradjivao. Tadašnji Savez je imao svoje predstavnike u svim radnim grupama koje su se bavile doseljeničkim pitanjima (LO, ABF, INVDRARVERKET) kao i drugim radnim grupama pri švedskoj vladi.

Mića je bio svuda vidjen i dobrodošao. Sva vrata su nam bila otvorena.

To je tako bilo sve do dana kad je ubijen Olof Palme. Mića je povodom tog tragičnog dogadjaja održao govor u Stockholmu na Sergels torgu.

Mića je bio Predsednik Saveza u jednom periodu velikog uspona naše organizacije. Miću su svi cenili jer je bio POŠTEN, SKROMAN i PRAVEDAN. Savez mu je bio kao drugi dom. Mića nije nikad mislio na sebe već na Savez, borio se da u to vreme pet zaposlenih imaju dobre uslove za rad, dobijaju svoje plate na vreme a da udruženja imaju dobre aktivnosti.

Mića je predao dužnost u Malmö dr. Ljubisi Stojanoviću. Period posle Miće se izmenio, naišle su velike promene ali Mića je celo vreme brinuo o Savezu. Ja sam nastavio još neku godinu posle Miće i tako sam imao prilike da pratim Mićinu tugu da Savez ide drugim putem od onoga kako je MIĆA to želeo.

Mi smo nastavili naše prijateljstvo i angažovali smo se u SIOSu. Prilikom svakog susreta u prvom redu smo pričali o Savezu. Ja sam shvatio da nove generacije razmišljaju drugačije od onih vremena kada je on bio Predsednik, ali Mića je imao poteškoće da prihvata tu novu strarnost.

Mića je na neki način predao predsedničko mesto LJUBIŠI zato što su tadašnji predstavnici vlasti Jugoslavije tražili od njega stvari koje on nije hteo da učini.

Sećam se da je  cela tadašnja Uprava bila pozvana u Jugoslovensku Ambasadu a iz Centalnog komiteta Jugoslavije je došao izaslanik koji je imao poseban zadatak da se stvari srede po zahtevutadašnje drzave.

Detalje ne znam ali sam dobio informacije od švedskih vlasti da je Mići tada pretila opasnost po zivot !

Mića je mnogo patio sto nije više tražen i što nikog ne zanima šta je bilo i kako je bilo za vreme njegovog predsednikovanja!

Mnogo se i dalje brinuo o razvoju našeg Saveza, najviše ga je mučila nepravda i ne cenjenje njegovog rada za Savez. Mučilo ga je što mu njegovi najbliži saradnici, koje je on prihvatio u društveni rad, nisu odali poštovanje.

Poslednje naše zajedničko angažovanje u Savezu je bilo u Odboru za Socijalna i društvena pitanja gde smo bili MIĆA, Džambas i ja. Mići je nedostajala angažovanost u užem krugu Uprave. Bilo je nekih spekulacije da se on po stare dane vrati i kandiduje za Predsednika ali smo nas nekoliko uspeli da ga nagovorimo da to odbije.

Prošle godine na Skupštini je bio i naravno je pokušavao da daje predloge koji nisu prihvaćeni. Ove godine je planirao da prisustvuje Skuštini ali ga je bolest sprečila.

I posle je hteo znati sta se desavalo i pored bolesti je hteo da SAVEZU IDE DOBRO !

Na kraju mog krattkog opisa kako sam ga ja znao izdvojio bih da je MIĆA ŽIVEO ZA SAVEZ JUGOSLOVENA odnosno danasnji SAVEZ SRBA U ŠVEDSKOJ, da je bio pošten i nikad nije mislio na sebe, i bio je spreman da sve da za SAVEZ i za svoje SRBE.

Mnogo je voleo svoje mesto gde je rodjen selo JABUČJE kod Valjeva. Voleo je da se druži i da bude u društvu svojih poznanika. Bio je žlan više udruženja, voleo je svoju familiju i uvek je bio spreman da pomogne kada ga je neko pitao za pomoć.

Meni je Mića bio kao brat, ma da nismo uvek imali isto mišljenje o mnogim stvarima ali smo uvek mogli da otvoreno pričamo o svemu.

Opraštao je ljudima, a mnogi ga nisu razumeli jer vreme se menja a i mi sa vremenom.

Mnogo je uradio, ja se nadam da kada neko bude eventuelno pisao istoriju o nama, koji smo došli kao radna snaga, da će Mića imati vidno mesto u toj istoriji  jer on to zaslužuje.

Nek mu je laka crna zemlja i neka pociva u miru !

Dragan Dobromirović